Autorski Tim

 

Reditelj: Boris Liješević

Scenograf: Marina Sremac

Kostimografkinja: Marina Sremac

Prevod: Jovan Ćirilov

Obnova predstave u produkciji: Beo Art 2015


Igraju:

Boris Isaković

Jasna Đuričić

O Predstavi

Pričamo jednu običnoj publici nepoznatu priču o: odnosima pozorišnih
stvaralaca prilikom rada na jednoj predstavi. Ovo je priča o nama:
glumcima, rediteljima, pozorišnim stvaraocima. Duhovita i (samo)ironična
priča o ekstremnim slučajevima i karakterima u pozorištu i njihovim
idejama kako se pozorište MORA praviti da bi jedino moglo biti ono
pravo. Naravno, sa druge strane uvek stoji neka suprotnost
(Nezainteresovana Diva za eksperimente, Neiskusni reditelj bez
samopouzdanja, Početnica iskrena ali bez prakse, Frojdistički reditelj i
njegova vizija da je sve sex sex sex, Stari glumac koji režira po
sećanju predstava koje je gledao pre pedeset godina itd), i eto nama
lepog polja za igru,sukob i komične situacije. Naravno, ova cela priča
je malo prenaglašena (komički), kako to obično biva u pozorištu, ne bi
li pisac i reditelj dokazali publici svoju poentu. U stvarnom životu,
samo je devedeset posto ovoga istina! Šalu na stranu. Kada god se pomene
pozorište u poslednje vreme na vestima, mi strepimo za svoju budućnost.
Da li smo ikome potrebni? Da li iko dolazi da nas gleda? Da li ćemo u
ovom tehnološki prenaprednom vremenu za dvadeset godina uopšte
postojati? Mi se ovde ne rugamo sami sebi (bilo bi zaista glupo da to
činimo) nego se zajedno sa publikom smejemo na svoj račun. Što je retka
i gotovo zaboravljena pojava, ali smatramo da to pokazuje snagu našeg
poziva koji već hiljadama godina odoleva vremenu, a nadamo se da će
odoleti i ovom koje je ispred nas. Glumci moraju da igraju, moraju da
stvaraju, jer samo tada postoje. Bez pozorišne igre, bez scene, oni su
izgubljeni, a pomalo su izgubljeni i na sceni (mislimo na likove koje
igraju), što će se videti u predstavi. Zbog svega ovoga prethodnog,
scenografija je sastavljena od dvadesetak kofera raznih veličina iz
kojih glumci vade svoje rekvizite, kostime. Od kofera prave markirnu
scenografiju za svoju probu (sto, stolice, krevet, zid, kutijica za
nakit…). Taj prašnjavi izlizani nepotrebni deo neke prethodne
predstave šapuće nam o svom ličnom udelu u pozorišnoj istoriji i o
neumitnom prolasku vremena, ali i ponosno, i ne predajući se, da postoji
i dalje, kao i naš poziv, kao i pozorište samo. Pozorišni život sa
jednim koferom, četkicom za zube i odštampanim tekstom prethodne,
sadašnje i možda neke buduće predstave je ono što je naša sudbina, naš
život, i ti koferi su prepuni naših emocija, naših sećanja, naših misli..

Foto Galerija

Trejler

ZATVORI MENI