Predstava: “Frenki i Džoni ” 20:00h

Click to view map
When:
17.12.2017. @ 19:00 – 20:30
2017-12-17T19:00:00+00:00
2017-12-17T20:30:00+00:00
Where:
Bar
Montenegro

„Konstelacije“ (2012) mladog britanskog pisca Nika Pejna su savremena duodrama, izazovne, eksperimentalne forme, koja po alinearnosti i fragmentarnosti podseća na pojedine drame Martina Krimpa ili Keril Čerčil. Polazeći od ideja iz oblasti kvantne fizike, o multiverzumu, postojanju više paralelnih svetova, odnosno mogućnosti istovremenog odvijanja više ishoda događaja, pisac gradi specifičnu, fragmentarnu strukturu, spoj scena koje se ponavljaju iz drugih uglova posmatranja. Može se kazati da sadržaj na poseban način stvara formu. Pored toga, u osnovi je reč o ljubavnoj priči koju nose Marijana, naučnica fizičarka, i Roland, pčelar, oboje zanesenjaci na svoj način. Pripovest njihovog ljubavnog odnosa u slikama donosi teme zaljubljivanja, preljube, raskida, obnove veze, kao i gubitka, bolesti, smrti.
Režija Aleksandre Milavić Dejvis je odgovarajuće stilizovana, diskretna i tečna, a izbor dva mlada glumca, Uroša Jakovljevića i Ane Mandić, presudan je za uspeh predstave, premijerno izvedene u pozorištu Atelje 212. Scena je ukusno, minimalistički dizajnirana, otmeno osvetljena mnoštvom visećih sijalica koje se u različitom ritmu i intenzitetu pale i gase, na taj način pojačavajući ili utišavajući dinamiku igre (scenografija Marija Jevtić). Mladi glumci staloženo, precizno i dopadljivo igraju Rolanda i Marijanu, prolazeći kroz različita psihološka stanja, od egzaltiranosti pronalaska nove ljubavi, preko gneva, inata i osvetoljubivosti, zbog preljube, do neminovno mučnog suočavanja sa bolešću i smrću.
Scene se ponavljaju u različitim varijacijama, u drugačijem tempu i emotivnim stanjima likova, i sa različitim posledicama. Ne samo što je takva struktura igre odraz ideja o postojanju multiverzuma, već je ona istovremeno i vrlo teatralna, scenski zanimljiva zbog ponavljanja, u čemu podseća na komad Luca Hibnera „Greta, stranica 89“ (igra se već desetak godina sa uspehom u SNP-u u režiji Borisa Liješevića). Takođe je i teoretski podsticajna, jer u izvesnom smislu na sceni otelotvoruje i izaziva teorije o pozorištu, na primer Ričarda Šeknera koji teatar, između ostalog, definiše kao „umetnost igranja jedne od niza virtualnih mogućnosti, što je luksuz koji je nemoguće priuštiti u svakodnevnom životu“. Ako se prihvate teorije o multiverzumu, što Pejnov komad i ova predstava čine, taj luksuz je moguće priuštiti.
Takođe je duodramska predstava koja je iste večeri, prošlog petka, premijerno igrana u Narodnom pozorištu, „Frenki i Džoni“, u režiji Tee Puharić, i takođe je ljubavna priča, ali američkog pisca starije generacije, Terensa Meknelija (napisana 1987. godine). Iako po ovom prvom opisu deluje vrlo slično „Konstelacijama“, predstava „Frenki i Džoni“ je zapravo veoma drugačija, pri čemu su obe uspešne, na različite načine. Dok je Pejnov komad nekonvencionalne, nelinearne strukture, Meknelijev je tradicionalnije izgrađen, a predstava je, u skladu sa time, bazično realistička, dok je tamo stilizovanija.
Linearno skrojena radnja Meknelijevog teksta se dešava jedne subotnje noći, između sredovečnih ljubavnika, konobarice Frenki i kuvara Džonija, u njenom stanu, nakon njihovog prvog ljubavnog sastanka. U tom susretu se otkriva njihova prošlost, uspesi, neuspesi, očekivanja, razočaranja, strahovi, mogućnosti novih početaka, ispitivanje značenja ljubavi. Na realističnije utvrđenoj sceni koja predstavlja Frenkin dom, glumci spretno i međusobno uklopljeno igraju komičnu dramu uspostavljanja ljubavne veze. Igor Đorđević je dao odlično prostudiran lik Frenkija, muškarca koji odlučno želi da počne život iz početka. On je na početku sigurniji, ali i nežniji od nje, uveren da su njih dvoje sudbinski povezani, rođeni da budu zajedno. Sloboda Mićalović je u startu neosetljivija, nepoverljivija, zatvorenija Frenki, distanciranija i zbog svoje prošlosti koja se postepeno otpetljava, i njenu grubost smekšava. Uloge su im u tom smislu na početku obrnute, u odnosu na tradicionalnija shvatanja muškosti i ženstvenosti, dok maske ne spadnu.
Obe ove predstave su dobri repertoarski koraci, produkcije skromnijeg budžeta koje su dale spoj kvalitetnih dramskih tekstova i suverene igre glumaca, kao i uvek inspirativno istraživanje problematike muško-ženskih odnosa, popularno kod publike.

www.beoart.rs

ZATVORI MENI