Predstava “Crvena”

Click to view map
When:
7.02.2019. @ 07:00 – 08:30
2019-02-07T07:00:00+00:00
2019-02-07T08:30:00+00:00
Where:
Dom Kulture
Ulica Jovana Tomasevica, Bar
Montenegro

Branislav Lečić sa prodornošću, nonšalantnošću i lakoćom igra Rotka, američkog slikara apstraktnog ekspresionizma, rusko-jevrejskog porekla. On je samouveren i strastven velikan grandioznih vizija, zanesen u svom svetu i nedovoljno svestan stvarnosti, na šta će Ken uticati. Naime, radnja se zapliće u vreme kada Rotko radi na muralu za elitistički njujorški restoran za ultrabogate, „Četiri godišnja doba”, simbol teškog buržujstva i napumpanog snobizma. To Ken tumači kao Rotkovo licemerje, postepeno menjajući njegov pogled na umetnost i svet. Marko Grabež takođe vrlo suvereno gradi Kena koji se grčevito bori za svoja uverenja, bez pokornosti ili skrušenosti se odnoseći prema velikom slikaru. Njegova igra je detaljno psihološki uobličena u predstavljanju Kenovih trauma iz prošlosti, gde on ponovo proživljava bol zbog tragičnog gubitka ubijenih roditelja.

Odnos između Marka i Kena značajno odražava i generacijske razlike u pogledu razumevanja umetnosti, koje utiču na društveno-istorijske smene uticaja umetničkih pravaca. Od kubizma, preko apstraktnog ekspresionizma, do pop arta koji Rotko nipodaštava, a Ken veliča. Kroz njihovu relaciju se ispisuje i ponavljajuća istorija deteta koje simbolički ubija oca. Sve se menja, sve je u pokretu. „Pokret je život”, kaže Mark Kenu, „čim se rodimo, kmečimo, grčimo se, migoljimo se; živeti znači kretati se”.

Autor scenografije je crnogorski slikar Dimitrije Popović; slike koje se na sceni upotrebljavaju su vrlo upečatljive i izvanredno dočaravaju Rotkov atelje. Reditelj Danilo Marunović je delikatno vodio glumce na sceni, dostižući višeslojnost značenja Loganovog komada koji tematski podseća na globalno uspešni „Art” Jasmine Reze. Marunović je i autor izbora muzike, alternativnog roka, koja bitno boji atmosferu igre, žestinom i protestom, često pojačavajući nivo osećajnosti, dok se istovremeno tematski nadovezuje na radnju, komentariše je. To je posebno efektno u finalu kada Rotko otpušta Kena, nakon dve godine angažmana, kako bi oslobodio prostor za njegov likovni rad. Ken doživljava slom zbog odbacivanja, što prate tonovi hipnotičke pesme Rejdioheda „Egzit mjuzik”, u kojoj se sugestivno ponavljaju reči podrške u borbi za život punim plućima, za buđenje iz nabujalog mora inertnosti i rezignacije. U isto vreme se preko cele scene projektuju munjevito izlistavane fotografije koje označavaju brendove korporativnog kapitalizma, simbole savremenog ropstva. Razumemo ih u vezi sa protestnim rečima Rejdioheda, ali i Rotkovim prezirom prema malograđanskoj snobovštini i konformizmu.„Crvena” je decentna i suptilno podsticajna predstava čiji je širi društveni smisao važan, u kontekstu borbe festivala „Grad teatar” za opstanak umetnosti na budvanskom bojnom polju (bez)vrednosti. Silikonski „raj” koji ofanzivno nude diskoteke „Pariz”, „Trokadero”, „Majami” ili „Top hil”, šund je antologijskih razmera. U ovoj borbi Davida i Golijata, u okolnostima neravnopravnih mogućnosti, produkcija „Crvena” odnosi (simboličku) pobedu.

ZATVORI MENI