Анализа приповетке Аникина времена почиње од савршеног стила, који готово да има ритам класичне хармоније, равномерно спроведене. Причу казује објективни приповедач, дистанциран од догађаја, тоном усменог приповедача, досежући до митских оквира
приче.
Станко Кораћ
Пакао је и у унутрашњој стварности Анике, само је у дубинама, јер Аника ћути о своме интимном животу. Ни они који су јој најближи не познају је. Знају само за њену магичну лепоту и за њен изазовни пркос, њене експлозивне, необичне ћуди. Ни приповедач не открива тајну њене магије и власти над људима. Приповеда о њеној лепоти попут легенде као о чуду које се догодило.
Велибор Глигорић
Андрић тежи митском – судбинском, далеком, вечном… Ако се лепота не додирне, отвара се пут ка насиљу, убијању, лудилу, самоубиству. Није довољан само додир лепоте, јер из тог додира би требало да настане ведрина душе, радост, безбрижност, да
потре егоизам не водећи при том у аутодеструкцију, да донесе срећу без самозаборава или надмености моћи. Лепота треба да
изазива љубав, да се њоме заштити, да се њоме испуњава и да сама буде њоме испуњена. У тренутку када се догађа супротно,
уместо љубави – све и свакад буде преливено мржњом. То је доказ посрнулости света.
Весна Крчмар